informativniislamskičasopis
0

Pokuđenost isticanja

●  Habib b. Ebi Sabit prenosi da je Abdullah b. Mes’ud, radijallahu anhu, jednog dana izašao (iz kuće), a za njim su krenuli ljudi želeći da ga slijede, pa ih je Ibn Mes’ud upitao: ”Imate li vi neku potrebu?“ Rekoše: ”Nemamo, ali smo željeli da idemo s tobom.“ Na to Ibn Mes’ud reče: ”Vratite se, jer je to doista poniženje onome koji slijedi i iskušenje onome koji je slijeđen.”

●  Rekao je Abdullah b. Mes’ud, radijallahu anhu: ”Da znate o meni ono što ne znate, posipali biste zemlju na moju glavu.”

●  Kada bi se Muhammedu b. Sirinu neko pridružio (dok je prolazio ulicom), Muhammed bi ga upitao: ”Imaš li neku potrebu?“ Ako bi imao potrebu, Muhammed bi mu je ispunio, a ako bi nastavio da hoda sa njim, opet bi ga upitao: ”Imaš li neku potrebu?”

●  Spominje Hasan, jedan od učenika Abdullaha b. Mubareka, da je otišao sa Ibn Mubarekom do izvora da se napiju vode, pa ga ljudi nisu prepoznali. Potom se stvorila gužva i teško je došao do vode, pa kada se napio, rekao je: ”Doista je ovo žeđ”, tj. kada ga niko ne pozna i bude kao svi ostali.

●  Rekao je Abdullah b. Mubarek: ”Trudi se da budeš nepoznat, a ne želi da se ističeš. I nemoj da se na tebi vidi da voliš da budeš nepoznat, jer ćeš tako sam sebe uzdići….”

●  Ibn Muhejriz čuo je Fadalu b. Ubejda kako govori: ”Ako možeš da poznaješ a da ne budeš prepoznat, onda to učini. Ako možeš da slušaš a da ne pričaš, onda tako učini. Ako možeš da kod nekog sjediš a da se oko tebe ne sjedi, onda to učini.“

●  Kada su hvalili imama Ahmeda zbog njegovog doprinosa islamu i muslimanima, on je rekao: ”Ko sam ja i šta sam ja?!”

●  Muhammed b. El-Menkeder kazivao je da je u Poslanikovom, sallallahu alejhi ve sellem, imao mesdžidu stub iza kojeg bi klanjao noćni namaz. Tako su jednog dana stanovnici Medine izašli da klanjaju namaz za kišu, tražeći od Allaha da ih opskrbi kišom. Međutim, kiša nije pala. Muhammed b. El-Menkeder o tome kazuje: ”Klanjao sam jedne noći i kada sam završio, sjeo sam usmjeren prema stubu u džamiji. Potom je došao neki čovjek i stao je između mene i stuba. Klanjao je dva rekata, potom je sjeo i rekao: ‘O Gospodaru, stanovnici harema Tvoga Poslanika molili su Te za kišu, a Ti im je nisi dao, pa Te ja molim da ih obaspeš kišom.’ Kada sam to čuo, pomislio sam: ‘Ovaj je lud.’ Međutim, (čovjek) nije ni spustio ruke a već se iznad Medine začula grmljavina. Potom su se sabrali oblaci i pala je kiša. Kada je čuo da je kiša počela padati, (ovaj čovjek) se zahvalio Allahu na način koji prije nikad nisam čuo i rekao je: ‘Ko sam ja pa da mi dovu primaš?’ Zatim je ustao i umotao se u svoj ogrtač i tako ostao da klanja sve do sabaha. Zatim je proučen ezan i ikamet za sabah-namaz te je ovaj čovjek klanjao sa nama. Kada je imam predao selam, on je ustao i krenuo iz mesdžida. Ustao sam da ga slijedim, međutim, dok sam izašao, on je već bio otišao. Sljedeću noć sam došao u Poslanikov mesdžid i klanjao sam iza stuba. Potom sam sjeo i čekao. Opet je došao isti čovjek. Stao je da klanja i klanjao je sve dok se nije pobojao zore, zatim je klanjao vitr-namaz i ostao je da čeka sabah-namaz. Klanjao je sa nama sabah-namaz i kada je imam predao selam, izašao je i ja sam ga pratio do njegove kuće. Vratio sam se u mesdžid i čekao sam da sunce izađe. Potom sam klanjao i onda sam se uputio prema onoj istoj kući. Kada sam se približio kući, vidio sam da je to kuća obućara. Zatim je obućar izašao i upitao: ‘O Ebu Abdullah, imaš li neku potrebu? Želiš li novu obuću?’ Ja sam ga upitao: ‘Jesi li ti onaj od prije dvije noći koji je dovio u džamiji?’ Njegovo lice pocrni i obuze ga srdžba, te ja odlučih da odem. Sljedeću noć sam bio u mesdžidu i čekao ga u zadnjoj trećini, međutim, on se nije pojavio. Nakon što sam klanjao sabah i sačekao da sunce izađe, uputio sam se prema njegovoj kući, a vrata kuće su bila otvorena. Ušao sam u kuću a ona je bila prazna. Njegove komšije su me obavijestile da je, nakon što sam bio jučer kod njega, spakovao sve svoje stvari i napustio kuću. Tražio sam ga u svakoj kući u Medini, ali ga nisam uspio naći, Allah da mu se smiluje.”

Iz djela: ”Ejne nahnu min ahlakis-selef”

21. Septembar 2012 | hfz. Sead Kumro | Da'va | 50

Komentari: Nema komentara

Komentirajte