informativniislamskičasopis
0

Vlasnici bašte

Trojica sinova koji su bili škrti i pohlepni rekoše: „Sutra ćemo poranit i ubrati sve plodove samo za nas. A kad siromasi dođu, njih ćemo otjerati! Nećemo im dati ništa!“ I tako zaspaše škrti sinovi. Sanjali su puno plodova. Ustali su prije zore i poranili svojoj bašti. Kada su stigli do bašte, zastali su skamenjeni i iznenađani. Bašta je bila opustošena i spaljena. Najstariji sin reče: "Ovo nije naša bašta.“ Drugi reče: "Naša bašta je mnogo lijepa, kroz nju teku potoci, a ovo je pustoš.“ Tako su se dugo prepirali. Kasnije dođe najbolji sin i reče im: "Ne, ovo je vaša bašta. Allah je uništio vašu baštu i učinio je ovakvu kako je vidite.
U davna vremena je živio jedan dobri čovjek koji je imao nekoliko sinova. Posjedovao je predivnu baštu u kojoj su rađali raznoliki plodovi. Dobri čovjek je uvijek udjeljivao iz svoje bašte svim siromasima. Oni bi mu dolazili u vrijeme berbe plodova kako bi uzeli svoj udio. Znao je da će Allah s njim biti zadovoljan samo ako bude udjeljivao i ne bude škrtario. Tako svaki put kada bi podijelio, unosio bi radost u srca siromaha. Njegovi sinovi, osim jednog, nisu bili zadovoljni sa udjeljivanjem njihovog oca. Smatrali su da njihov otac rasipa imetak i da ne treba drugima udjeljivati. Kada je Uzvišeni Allah odredio da ovaj dobri čovjek umre, njegovi sinovi su naslijedili baštu. Svi su rekli, osim onog dobrog, da sve plodove zadrže samo za sebe i da ništa ne udjele siromasima. Mislili su da će škrtarenjem uvećati imetak. U početku su bili sretni sa svojom djecom, a siromahe su ostavili u svome siromaštvu. Jedan od njih oholo reče: "Bašta je postala naša i ubirat ćemo njene plodove samo za nas.“ Drugi ga podrža i reče: "Nećemo dozvoliti siromasima ni da se približe.“ Treći doda: "Svaki put kad dođu, otjerat ćemo ih.“ Najbolji sin upozori svu trojicu: "Savjetujem vas da radite kao što je radio naš babo. Uzvišeni Allah je dao pravo siromasima u bašti.“ Najstariji sin mu odgovori: "To je sada naš imetak i niko drugi nema pravo u njemu.“ Najbolji sin ga opet upozori i reče: "Ne, tako mi Allaha, naš babo nas je učio da udjeljujemo i siromasima. Bašta je Allahova blagodat i nama i siromasima. Uzvišeni Allah je dao da je mi posjedujemo, ali plodovi koje ona daje pripadaju i siromasima.“ Tako je rasprava dugo potrajala i najbolji sin bi pobjeđen. Trojica sinova koji su bili škrti i pohlepni rekoše: „Sutra ćemo poranit i ubrati sve plodove samo za nas. A kad siromasi dođu, njih ćemo otjerati! Nećemo im dati ništa!“ I tako zaspaše škrti sinovi. Sanjali su puno plodova. Ustali su prije zore i poranili svojoj bašti. Kada su stigli do bašte, zastali su skamenjeni i iznenađani. Bašta je bila opustošena i spaljena. Najstariji sin reče: "Ovo nije naša bašta.“ Drugi reče: "Naša bašta je mnogo lijepa, kroz nju teku potoci, a ovo je pustoš.“ Tako su se dugo prepirali. Kasnije dođe najbolji sin i reče im: "Ne, ovo je vaša bašta. Allah je uništio vašu baštu i učinio je ovakvu kako je vidite. Vi niste radili kao naš babo. Niste bili zahvalni sa onim što vam je Allah dao. Niste udjeljivali siromasima. Ja sam vas savjetovao i upozoravao, ali vi niste slušali.“ Oni se zatim pokajaše i shvatiše svoju grešku. Shvatili su da su se ružno ponašali prema siromasima i da nisu bili Allahu zahvalni. Rekao je Uzvišeni Allah u prijevodu značenja: „Mi smo ih na kušnju stavili, kao što smo vlasnike jedne bašte na kušnju stavili kad su se zakleli da će je, sigurno, rano izjutra obrati, a nisu rekli: "Ako Bog da!" I dok su oni spavali, nju od Gospodara tvoga zadesi nesreća i ona osvanu opustošena. A u zoru oni su jedni druge dozivali: "Poranite u baštu svoju ako je mislite obrati!" I oni krenuše tiho razgovarajući: "Neka vam danas u nju nikako nijedan siromah ne ulazi!" I oni poraniše uvjereni da će moći to sprovesti, a kad je ugledaše, povikaše: "Mi smo zalutali; ali ne, ne - svega smo lišeni!" Ponajbolji između njih reče: "Nisam li vam ja govorio da je trebalo na Allaha misliti!" "Hvaljen neka je Gospodar naš!" - "mi smo, uistinu, nepravedni bili!" I onda počeše jedni druge koriti. "Teško nama!" - govorili su - "mi smo, zaista, obijesni bili; Gospodar naš nam može bolju od nje dati, samo od Gospodara našeg mi se nadamo naknadi!" Eto takva je bila kazna, a na onome svijetu je, nek znaju, kazna još veća! (El-Kalem 17 – 33)
30. April 2008 | 24

Komentari: Nema komentara

Komentirajte