Amina se vrati u krevet. Pokušavala je da se sjeti Nejre iz dana kada nisu imali takvih problema, ali nije uspjela. Ustvari, jedine Nejrine slike koje je imala u glavi bile su sa modricama, ili polomljene ruke, ili one kada je u školu došla potpuno bez kose, obrijane glave. Niko nikada nije pitao šta joj se dogodilo... Svi u kraju dobro su znali šta se događa u Salihovoj kući, i zašto djeca plaču, i koga i zašto policija odvodi. Sjetila se i da je jednom vidjela na Nejri svoju košulju. Kad je pitala majku gdje je njena košulja, dobila je odgovor da je kod nekoga kome je potrebnija, a da ona ima i onako puno odjeće. Amini je bilo drago što je njena majka baš Nejri poklonila košulju. I tako još nekoliko puta, sa nekim drugim stvarima. Jednom je vidjela i majku kako odlazi do vrata Nejrine kuće i daje nešto Nejrinoj majci. Aminina majka nikada nije o tome pričala, a ni Amina nije pitala. Bilo joj je jasno zašto to njena majka radi: skrivena sadaka bolja je od one koju udijeliš a o kojoj kasnije svima pričaš. Aminina razmišljanja prekidoše glasni zvuci sirena. Ona potrča ka prozoru, odmače zavjesu i ugleda nekoliko ljudi, uglavnom komšija koje je ona znala, okupljenih u Nejrinoj avliji. Zatim ugleda i kola hitne pomoći. Jasno je vidjela da su ljudi iznenađeni i zbunjeni, ali nije mogla da razumije šta se sada dešava. Na nosilima izniješe Nejrinu majku, a za njima izađe i Nejra. Aminin pogled se zaustavi na njoj: raščupana kosica, pidžama sva umazana krvlju i bose noge. Kola hitne pomoći krenuše, a za njima se razli plač. Trčala je Nejra, udarala bosim nogama po asfaltu u nadi da će ih stići. Kad auto već bi daleko i kad vidje da ih ne može stići, začu se samo vrisak: ''Majkooo!!!'' Stajala je Nejra nasred ulice, u poderanoj i krvavoj pidžami, sa mahramom svoje majke u ruci.
Amina pusti zavjesu i prekri lice rukama. Osjeti mehke ruke svoje majke kako je grle i vode do kreveta. Ni svjesna nije bila da je majka sve vrijeme sa njom na prozoru stajala i gledala ovaj stravični prizor. Plakala je Amina u majčinom krilu, a u svojoj kosi je osjećala i majčine suze.
Nakon sabah-namaza začu razgovor svoga oca i majke. Nije čula o čemu pričaju, samo je razumjela kad je majka izgovorila: ''Inna lillahi ve inna ilejhi radži'un (Svi smo mi Allahovi i Njemu se vraćamo)''. I bilo joj je jasno: Preselila je Nejrina majka.
Dok su doručkovali za stolom je vladala potpuna tišina. Svako je u svojim mislima bio zauzet o jednoj stvari, ali niko se nije usuđivao da nešto o tome kaže. Tišinu prekide Amina: ''Šta će biti sad sa Nejrom i njenim bratom i sestrom? Ko će sada brinuti o njima?“ ''Na ovom dunjaluku ima mnogo ljudi koji žele da budu u društvu našeg Poslanika, alejhis-selam, u Džennetu, a Poslanik, alejhis-selam, rekao je: 'Ja i onaj koji se brine za jetima smo u Džennetu ovako', pa je pokazao kažiprst i srednji prst, razmaknuvši ih malo. (Hadis je zabilježio Buharija), reče Aminin otac.'' ''A ja ću doviti Allahu Uzvišenom da tome ko bude o njima dobro brinuo još uveća nagradu“, reče Amina.
Dragi čitaoče, ova priča se odigrala prije nekoliko dana, možda u tvom gradu, u tvom kraju, u tvojoj ulici a da ti toga nisi ni svjestan. A ovakve i njoj slične se svakodnevno dešavaju. Briga o jetimima je i tvoja prilika da na jedan od lakših načina osiguraš sebi mjesto u Džennetu, pored Poslanika, alejhis-selam.
