Menu

Ledena suza jetima

Tema Dječiji kutakČitanje 6 minuta

Tišinu mrkle noći prekidalo je kuckanje kazaljki na satu i neki strašni zvuci koji su postajali sve jači. Lupanje vratima, vrisak i jasan plač djeteta probudiše Aminu. Na trenutak je ležala zbunjena i pokušavala da odgonetne odakle dopire buka i šta se to dešava u ovim kasnim satima. Sad joj je već jasno bilo da se nešto dešava napolju. Lagano, na prstima, ode do prozora, pomače zavjesu tek toliko koliko joj je bilo dovoljno da proviri krupnim okicama. U kući preko puta bila su upaljena skoro sva svjetla, vrata otvorena, a na pragu je stajalo dijete. ''Nejrin otac se opet vratio!“, pomisli Amina. Sličan prizor bio je skoro svaki put kad bi se Nejrin otac vratio iz zatvora. Kući bi dolazio uglavnom pijan, vičući na svoju djecu, Nejru i njenu sestru i bratića, i njihovu majku. Nekada bi puštao glasno muziku tako da bi je čuli i oni na kraju ulice, a Nejru, njenu majku, sestru i brata istjerivao da napolju provedu noć. Nije on puno mario što je napolju snijeg, ili kiša, ili što su dječica u pidžami... A najčešće ih je tukao. Nije mu bio potreban razlog da uzme batinu i tuče Nejrinu majku, a onda i djecu kad počnu plakati i pokušavati da odbrane ili zaklone majku od batina. Najviše je batina dobijala Nejra jer je bila najstarija i znala je dobro šta se dešava i zato je i pokušavala da zaštiti majku od udaraca. 

Amina se vrati u krevet. Pokušavala je da se sjeti Nejre iz dana kada nisu imali takvih problema, ali nije uspjela. Ustvari, jedine Nejrine slike koje je imala u glavi bile su sa modricama, ili polomljene ruke, ili one kada je u školu došla potpuno bez kose, obrijane glave. Niko nikada nije pitao šta joj se dogodilo... Svi u kraju dobro su znali šta se događa u Salihovoj kući, i zašto djeca plaču, i koga i zašto policija odvodi. Sjetila se i da je jednom vidjela na Nejri svoju košulju. Kad je pitala majku gdje je njena košulja, dobila je odgovor da je kod nekoga kome je potrebnija, a da ona ima i onako puno odjeće. Amini je bilo drago što je njena majka baš Nejri  poklonila košulju. I tako još nekoliko puta, sa nekim drugim stvarima. Jednom je vidjela i majku kako odlazi do vrata Nejrine kuće i daje nešto Nejrinoj majci. Aminina majka nikada nije o tome pričala, a ni Amina nije pitala. Bilo joj je jasno zašto to njena majka radi: skrivena sadaka bolja je od one koju udijeliš a o kojoj kasnije svima pričaš. Aminina razmišljanja prekidoše glasni zvuci sirena. Ona potrča ka prozoru, odmače zavjesu i ugleda nekoliko ljudi, uglavnom komšija koje je ona znala, okupljenih u Nejrinoj avliji. Zatim ugleda i kola hitne pomoći. Jasno je vidjela da su ljudi iznenađeni i zbunjeni, ali nije mogla da razumije šta se sada dešava. Na nosilima izniješe Nejrinu majku, a za njima izađe i Nejra. Aminin pogled se zaustavi na njoj: raščupana kosica, pidžama sva umazana krvlju i bose noge. Kola hitne pomoći krenuše, a za njima se razli plač. Trčala je Nejra, udarala bosim nogama po asfaltu u nadi da će ih stići. Kad auto već bi daleko i kad vidje da ih ne može stići, začu se samo vrisak: ''Majkooo!!!'' Stajala je Nejra nasred ulice, u poderanoj i krvavoj pidžami, sa mahramom svoje majke u ruci.

Amina pusti zavjesu i prekri lice rukama. Osjeti mehke ruke svoje majke kako je grle i vode do kreveta. Ni svjesna nije bila da je majka sve vrijeme sa njom na prozoru stajala i gledala ovaj stravični prizor. Plakala je Amina u majčinom krilu, a u svojoj kosi je osjećala i majčine suze.

Nakon sabah-namaza začu razgovor svoga oca i majke. Nije čula o čemu pričaju, samo je razumjela kad je majka izgovorila: ''Inna lillahi ve inna ilejhi radži'un (Svi smo mi Allahovi i Njemu se vraćamo)''. I bilo joj je jasno: Preselila je Nejrina majka.

Dok su doručkovali za stolom je vladala potpuna tišina. Svako je u svojim mislima bio zauzet o jednoj stvari, ali niko se nije usuđivao da nešto o tome kaže. Tišinu prekide Amina: ''Šta će biti sad sa Nejrom i njenim bratom i sestrom? Ko će sada brinuti o njima?“ ''Na ovom dunjaluku ima mnogo ljudi koji žele da budu u društvu našeg Poslanika, alejhis-selam, u Džennetu, a Poslanik, alejhis-selam, rekao je: 'Ja i onaj koji se brine za jetima smo u Džennetu ovako', pa je pokazao kažiprst i srednji prst, razmaknuvši ih malo. (Hadis je zabilježio Buharija), reče Aminin otac.'' ''A ja ću doviti Allahu Uzvišenom da tome ko bude o njima dobro brinuo još uveća nagradu“, reče Amina.

Dragi čitaoče, ova priča se odigrala prije nekoliko dana, možda u tvom gradu, u tvom kraju, u  tvojoj ulici a da ti toga nisi ni svjestan. A ovakve i njoj slične se svakodnevno dešavaju. Briga o jetimima je i tvoja prilika da na jedan od lakših načina osiguraš sebi mjesto u Džennetu, pored Poslanika, alejhis-selam.