Bilo je to ljetno popodne, jednog julskog dana. Raspust je i skoro svakog dana Abdullah se sa svojim drugovima sastajao na obližnjem igralištu i u igri provodio vrijeme sve do akšama. Halid, Zejd i Ahmed već su sjedili u hladu drveta i čekali da im se Salih, Abdullah i Hasan pridruže. Nedugo zatim ugledaše Hasana i Abdullaha kako trče niz ulicu prema njima.
“A šta li nam je sa Salihom? Što ga nema? On nikad ne kasni”, reče Abdullah.
“Svratio sam do njega, ali još nije bio spreman. Rekao je da će doći čim nađe patike”, reče Zejd. “Nakon jučerašnje utakmice odlučio je da baci one patike i obuče nove, koje nisu tijesne. U novim patikama će bolje igrati”, nastavi Zejd.
“Na hajr, inšallah. Da i vi pobijedite u bar jednoj utakmici ovog ljeta”, nastavio je Ahmed zadirkivajući Zejda.
“Odoh ja polahko do Saliha, da vidim što ga još uvijek nema. Njegov sladoled se već počeo topiti. A i svakako ne možemo početi bez njega”, reče Abdullah te se uputi niz ulicu ka Salihovoj kući. Kapija je bila otvorena, ulazna vrata blago odškrinuta. Abdullah pozva Saliha, ali ne dobi nikakav odgovor te otvori vrata šire i zakorači u hodnik. Nije bilo nikog na vidiku. Ispred ormara je bila gomila razbacane obuće: cipele, muške i ženske, papuče, sandale, patike… svega je tu bilo, na gomili. Abdullah povika još jednom: “Salih, gdje si?”
Gore, na spratu začuše se koraci. “Hej Abdullah, jesi li to ti? Dođi, gore sam u svojoj sobi”, začu se Salihov glas.
Dok se polahko peo uz stepenice, Abdullah baci pogled u dnevnu sobu. Na stolu nekoliko upotrijebljenih tanjira, na podu mrve hljeba. Salihov kompjuter bio je upaljen. “Selam alejkum, Salih! Šta je s tobom? Šta se desilo? Čekamo te da počnemo s utakmicom. Je li sve uredu?”, obrati se Abdullah Salihu.
“Ve alejkumus-selam, brate moj! Šta ima? Evo ja sam skoro spreman, samo da nađem još čarape, sad sam imao jedne u ruci…”, u žurbi odgovori Salih. Abdullah se okrenu. Svuda okolo bila je razbacana Salihova garderoba. Iz komode su virile dvije čarape, doduše različite. Salihova pidžama, onako skinuta, još je ležala na podu.
“Salih, je li sve uredu?”, opet upita Abdullah.
“Jeste, što pitaš? E, znaš da nikako nisam mogao da pređem onu zadnju stazu na trkama? Danas sam uspio. Cijelo jutro sam igrao igricu, i igrao dok sve staze nisam prešao”, nastavio je da priča Salih. “Ne mogu da nađem čarape. Nema veze. Hajdemo, obući ću patike bos”, zaključi Salih i krenu niz stepenice.
“Čekaj! Pogledaj kakva ti je soba! Zar nećeš ovaj nered pospremiti?”, zbunjeno upita Abdullah.
“Pusti sad to. Čekaju nas ostali. Već kasnim. Rekao sam ti da sam tražio čarape. A prije toga sam tražio patike. Nema veze za nered. Još malo pa će moja majka stići s posla, ona će to pospremiti”, užurbano odgovori Salih.
Sav ljut, Abdullah se obrati Salihu: “Vrlo sam neprijatno iznenađen tvojim ponašanjem. Kažeš da si cijelog jutra igrao igrice, ni sto poslije jela nisi uspio pospremiti, eno dolje još mrve po podu stoje. U svojoj sobi si napravio haos, u hodniku isto. A žuriš da se igraš i još kažeš da će to tvoja majka pospremiti kad dođe s posla!” Salih zastade, htjede nešto odgovoriti u svoju odbranu, ali nije mogao naći prave riječi. “Baš si me razočarao!”, dodade Abdullah i krenu ka vratima.
“Stani!”, povika Salih. “Moja majka uvijek kaže da joj nije teško pospremati za nama. Znam da se neće ljutiti. Nikad se ne ljuti. A ostali nas čekaju da se igramo. Ja mogu pomoći majci kad završimo utakmicu”, pravdao se Salih.
“Ne želim se prepirati s tobom. Samo te upozoravam da ovo nikako nije dobročinstvo prema roditeljima koje Uzvišeni Allah od nas traži. Ovo nikako nije ono čemu nas uči naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem”, reče Abdullah. Salih se zamisli pa reče: “U pravu si. Idi ti, da te drugi ne čekaju više. Ja ću doći kad pospremim ovaj nered koji sam napravio.” Salih se vrati u kuću, i za sobom jako zalupi vratima. Vidjevši da mu je drug ostao tužan, Abdullah pozva ostale drugare. Kad ih Salih sve tako skupa ugleda, vrlo se iznenadi, a i obradova. “Čuli smo da bi ti mala pomoć dobrodošla. Zajedno ćemo sve ovo brže pospremiti. A i nama fali jedan igrač i bez tebe ne možemo početi utakmicu”, zadirkivali su ga drugari. Dječaci se odmah baciše na posao, te je ubrzo zatim cijela kuća bila potpuno sređena i čista. “Rekao sam ti da ćemo za čas posla sve srediti. Hajdemo sad konačno da počnemo s utakmicom”, obrati se Zejd Salihu. “Allah vas nagradio, braćo moja draga! Bez vas ne bih uspio sve da sredim”, zahvaljivao se Salih. “Amin, sve nas! Zato smo i zajedno: da se međusobno potpomažemo, podstičemo na dobro i učimo jedni od drugih”, osmjehnu se Abdullah.
Na kapiji ih srete Salihova majka: “Es-selamu alejkum, djeco moja! Gdje ste se to uputili?”
“Ve alejkumus-selam, majko!”, odgovori Salih. “Odosmo da se malo igramo.”
“Baš lijepo. Uživajte u igri. Allah vam svako dobro dao!”, reče Salihova majka. Dječaci potrčaše ka igralištu, a Salih se okrenu i reče: “Majko! U frižideru ima jedan sladoled. Abdullah ga je donio meni, ali ga ja nisam mogao pojesti. Uzmi ga ti, osvježi se malo i odmori. Sigurno si puno umorna od posla. Drugovi su mi pomogli da pospremim po kući, tako da si ti danas u kući ne moraš pospremati ništa.”
Salihova majka se nasmija i zagrli Saliha, zahvaljujući Uzvišenom Allahu što njen sin ima drugove koji mu pomažu i podstiču ga na činjenje dobra.